Otvoriš mi grudi, i gle, sad to više nije onaj
isti prizor koji je prethodio mom stvaranju.
Nije to više ono isto plavetnilo, kojeg se samo
sećam. Ili to samo nagađam. Sad to više nije ista
ona slika: Golub uhvaćen u hosti, sasvim kriomice,
u jednom praskozorju, pred svršetak jednog Aprila,
bela vedrina jednog dana, pred početak leta. Po tvome
naumu da više ne budem praznina. Pa se čudiš onda,
u toj nemoj autopsiji duše, kad umesto goluba,
i njegovog nežnog gugutanja, pronađeš kosa, ogrezlog
u ćutanje. I ni tebi sasvim ne bude jasno otkuda
takva preobrazba. U stvari što god dublje budeš
išao dnu krčaga, nailazićeš na sve čudnije i čudnije
prizore. Neme svedoke mog nemenjanja, otkad si mi
odrešio ruke. Kao kad zahvatiš vodu sa bunara,
pa sa vodom pokupiš i ćutanje i njegovu tamu. I trunje.
Ali kad to prespeš u čist sud i procediš ostane samo
voda. Čista i plava kao azur. Jer čovek živi po tom
principu, ceo život mu treba da shvati da ostane isti.
Kao voda. Ispod svega što padne po njemu, pokušavši
da mu promeni suštinu. I onda je potrebno sve vratiti
u prvobitno stanje. Pustiti bezvremenosti da sve utopi
u neku blisku nigdinu. U zaborav. Pa u ništa ode:
I stari zidni sat, izbledele slike, odeća koju je moljac
uzeo pod svoje, i ploče sa muzikom iz nekih davnih vremena.
Sve radosti i tuge. Čitava jedna odevena nekadašnjost.
I slika onog kosa, postavljena onako, naprečac, da te zavara.
A onda sve nestane, po tvom nahođenju. Sve se izgubi
sa vetrom. Samo se na ivici prostora, jedan leptir,
bezglasno, pretvori u gusenicu. Larvu tišine.
I ništa ne ostane sem plaveti. I onog istog goluba,
kojeg više ne treba krotiti. Eno ga gde prebiva krotak,
ispod duge. Pod tvojim okriljem. Zar sam to ja?
Golub utonuo u plavet dana. Ne znam, ne znam. To je sve
što vidim, dok se nebo ogleda u mojim dlanovima,
prepunim vode, vode, kojom treba da umijem beonjače,
zagledane u ono moguće isto plavetnilo sa početka pesme....
O.E.