Zaboravio sam jutros jednu pesmu ja,
pesmu jednu u snu sto sam svu noc slusao:
da je cujem uzalud sam danas kusao,
kao da je pesma bila sreca moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za budjenja moc,
i da zemlji treba sunca,jutra i zore;
da u danu gube zvezde bele odore;
bledi mesec,da se krece u umrlu noc.
U snu svome nisam znao za budjenja moc.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
i u njemu oci neke,nebo necije,
neko lice,ne znam kakvo,mozda decije,
staru pesmu,stare zvezde,neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
Ne secam se niceg vise,ni ociju tih:
kao da je san mi ceo bio od pene,
il te oci da su moja dusa van mene,
ni arije,ni sveg drugog, sto ja nocas snih;
Ne secam se niceg vise,ni ociju tih.
Ali slutim,a slutiti jos jedino znam.
Ja sad slutim za te oci,da su bas one,
sto me cudno po zivotu vode i gone:
u snu dodju da me vide,sta li radim sam.
Ali slutim,a slutiti jos jedino znam.
Da me vide,dodju oci,i ja vidim tad
i te oci,i tu ljubav,i taj put srece;
njene oci,njeno lice,njeno prolece
u snu vidim,ali ne znam sto ne vidim sad.
da me vide,dodju oci,i ja vidim tad.
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
i njem pogled sto me gleda kao iz cveca,
sto me gleda,sto mi kaze da me oseca,
sto mi brizno pruza odmor i neznosti svet.
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
Proviruje
I bez skrivanja dolazi
Koraci odjekuju
Tvoj mirni pogled ih prati
Čitaš li sa usana tu drevnu poruku sreće?
Lebdiš u svemu.
Tegoba vremena koje deli
Žanje svoj useve
Prah naizgled praznih sati kada nema nas
Stisak koji ostaje posle sunčanih noći
Hrana je promrzlom srcu.
Svijam ga i krijem od svih
Treba mi
Bez njega me nema
sunce tvog pogleda
topi mrazeve u kostima noci,
budi osmeh mesecevih noktiju
na mom licu...
postojis
i stvaras u meni
radost jutra
Некада давно неко мудар ми је рекао,
Да понекад не можемо,
Плећима држати челићно небо,
А можда тај није ни био мудар,
А можда то нико и није ми рекао,
Можда то све негде сам прочитао,
Или негде сам ћуо,
А можда то нисам ни прочитао,
А можда то нисам ни ћуо,
Можда сам то сањао,
Сањао да бих се тога сада сетио.
А можда то нисам ни сањао,
Можда то сада само је дошло,
Помешано са мислима,
Које лете око мене,
Носећи нешто налик болу,
Зазиданом у тврђавама,
Са ранама на бедемима,
Ранама које су већне,
Ранама испуњеним крвљу самоће.
А можда то није бол,
Можда је то туга,
Или нешто налик на тугу,
Али не, нема туге,
Јер не могу речи да сада сам тужан,
Јер сада немам ни бола ни туге,
Сада само цепају ми се груди,
У грчу неизвесности који не пролази,
Јер сада знам,
Сада када прекасно знам да понекад,
Понекад не можемо,
Плећима држати челићно небо,
Небо које пада, које ће пасти,
Не можемо задржати рукама облаке,
Који ће прекрити сунце,
Не можемо везати,
Ветове да не дувају,
Јер понекад, само понекад,
Све ће се срушити и нестати,
Попут људи који су нестајали,
Који су нестајали у ништавилу,
Које би понекад срели,
На улицама, на булеварима,
Којим су некада пролазили,
Некада док било је сунца.
А онда помислим,
Шта то могу сада када сам сам,
И знам шта то могу,
То нико ми није рекао,
Нико то није написао,
Да бих то негде прочитао,
То нисам ни сањао,
То је нешто у мени, моје,
Зачето самочом некога лудила,
Лудила које се не јавља само,
Лудила које не морамо звати,
Лудила које само дође,
Онда када завлада тама,
Тама која прекрива сунце,
У свитањима, у свим свитањима
Тама која прекрива ноћи,
Ноћи у којима ћу чекати,
Да плочницима од киша мокрим,
Осветљених бледим одсјајем,
Сабласне светлости уличних лампи,
Јаве се кораци,
Кораци познати и драги,
Кораци који журе,
Журе у топлнну и љубав која траје.
А сада када знам да се ти кораци,
Никада више неће јавити,
Никада више неће ћути,
Сад’ губим мир,
Сада губим мир који сам имао,
И онда знам,
Да, онда знам како,
Како могу понекад само сањати,
Сањати о љубави која је прошла,
Која је прошла,
Када је она без поздрава отишла,
Без поздрава и речи,
Неке последње речи коју сам чекао,
Са усана које сам са жаром љубио,
Можда са превише жара,
Љубио и волео,
У неким прохујалим данима,
У неким касним вечерима,
На крају неке зиме,
Док се ново пролеће,
Својим мирисима полако ближило,
Носећи топлину коју смо дуго чекали.
Могу се и сећати,
Сећати пољубца, пољубца првог,
Чак и последњег,
А можда и онога,
Који није био последњи,
За кога нисам знао да је последњи,
А ипак он то је и био,
Јер био је брз, скривен и несигуран,
Можда попут оног првог,
Али другаћији, можда болнији,
Али не лепши од онога првог,
Јер први остаје заувек у срцу,
А последњи памтим само тугом.
Могу је и волети,
Волети њу иако није крај мене,
Волети њу иако она мене не воли,
Њу која ме заборавља,
Волети њу,
Зато што сам је некада тихо,
Шаптао старе стихове,
Стихове који су говорили о љубави,
О љубави каквих није било.
И зато одекуда сећам се речи,
Речи које кажу,
Како понекад, само понекад,
Не можемо,
Плечима држати челично небо,
Небо које пада, које ће пасти,
Не можемо,
Задржати рукама ни облаке,
Који ће прекрити сунце,
Не можемо везати,
Ветове да не дувају,
Јер понекад, само понекад,
Све ће се срушити и нестати,
У белим маглама ноћи.
Пробудићу јутро,
У коме те нећу наћи.
Чекаћу и ноћ,
У којој ти нећеш бити.
И даље ћу будити јутра,
И чекати ноћи.
Mea Culpa
Priznajem!
Lagala sam svet da ništa mi nije. Da ista sam ona čije lice pamte. Obmanula prostor i promakle sate. Ćutala istinu pred Porotom pravde.
Mea Culpa!
Isušila mora, podvezala reke ispod samog toka, jezerske vode usahla sa gora. Ispravila željom vrh planine bedne, pokosila livade i pašnjake medne. Ugasla mesec i zvezde bele.
Sunce u malenu šaku skrila. Da bih sa njim bila.
Mea Culpa!
Obila sam reze na vratnici sreće. Ćelije tuge stopila na plamenu sveće. Razbila katance i pustila dan. Sebe prodala za jedan san.
Mea Culpa!
Ukrala sam svemir da ga njemu dadnem. Sa nebom u džepu, pred njega da padnem.
Ponornici svetla zatvorila puta, da mi ljubav, sa njom, ne odluta.
Mea Culpa!
Ubila sam prošlost. Bez stida. Bez srama.
I sve sam svoje, njemu dala.
Mea Culpa!
Milion svetionika u noći i nebo od pečene gline
i tvoje ruke i usne, sočnije od zreloga nara,
u očima usnula kiša i oblak vrele tišine
i jedno platno za sliku pomalo nespretnog slikara.
Ti i ne znaš
da vec danima sanjam istog leptira,
samo svetiljke nisu iste ili se bar budim s nadom da nisu.
On nema lica i nema ništa po čemu bi ga prepoznao
sem malog ožiljka na lijevom krilu,
a meni je i to dovoljno.
Znam,
trebalo je da bude proleće,
a bila je jesen na splavu meduza
i nije bilo sjaja u travi.
Reči će uvek reći
manje
nego što govore oči.
Ne okreći se.
Čaše su na kraju stola
al više nikog nema
da ih natoči.
